Agnješka Klos rođena je u Poznanju 70-ih godina, studirala je Filološki fakultet, Istoriju umetnosti i fotografiju na Univerzitetu u Vroclavu, takođe u Nemačkoj, na Fakultetu Vili Brant, doktorirala je u Istorijskom institutu u Vroclavu na temu Vitalnost mrtvih prostora Aušvic-Birkenau, baveći se pre toga više godina dokumentacijom i ličnim predmetima logoraša pomenutih logora, bila urednica veoma cenjenog književnog časopisa „Rita Baum” u Vroclavu, sarađujući i sa drugim časopisima, pišući o književnosti, likovnoj umetnosti i pozorištu. Do nedavno najcenjenija je bila kao autor zbirki kratkih priča: Ukupni troškovi svega (2008), Igre u Birkenau (2015), Viša osetljivost (2020). Ućestvovala je i na sastavljanju dveju Antologija savremene poljske priče (2011, 2014). Poetsko telo (2022) je njena prva zbirka poezije nastala tokom jednomesečnog boravka (septembar 2021) u stanu Vislave Šimborske u Krakovu, tokom koga u ulozi „kosmičkog antropologa”, odnosno tragajući za „ostacima” jednog sveta i „nepostojećim jezikom” na kome će voditi dijalog s duhom Vislave Šimborske u prostoru njenog krakovskog stana u Pjastovskoj ulici 46/18. Naslov svoje zbirke pozajmila je od pesničke zbirke francuskog pisca Žaka Lekoka, prevedene na poljski i objavljene 2011. godine. Naslov Agnješkine zbirke je konstrukt nastao nakon jednomesečnog boravka u krakovskom stanu poljske nobelovke. Tačnije, nastao na principu sjedinjavanja, integracije, ulaska, po njoj osnovnih antropoloških kategorija, na kojima se zasniva i njena pesnička zbirka. U intervjuima iznosi da je pre početka pisanja svoje zbirke kao dugogodišnji urednik jednog od najelitnijih poljskih književnih časopisa, Rita Baum bila upoznata sa savremenim viđenjem čoveka i sveta, kao i sa formama izražavanja određenog fizičkog i duhovnog čovekovog prostora. Boraveći mesec dana u stanu Šimborske Agnješka sve vreme je pokušavala da sa njom vodi dijalog „dva poetska tela”. Od kojih jedno je umrlo a drugo je živo i kao stipendista provodi mesec dana u pesnikinjinom stanu. Boravak materijalno obezbeđuje stipendija za koju se na konkursu prijavilo više desetina pesnika. Pobedila je književnica koja dotle nije pisala poeziju, ali se više godina bavila dokumentacijom u dva najužasnija koncentraciona logora tokom Drugog svetskog rata. Kao stipendista da na osnovu pesnikinjine dokumentacije u stanu i u krakovskoj Jagelonskoj biblioteci i Narodnom muzeju, u kojima se nalazi kompletna zaostavština Šimborske, posebno njena bogata i originalna prepiska stvori svoju pesničku zbirku na zadatu temu, naslovljenu sa Poetsko telo.
U ovakvim slučajevima uvek se postavlja i pitanje: Ko je zapravo autor Poetskog tela? Reč je o dvema književnicama rođenim u različitim vremenima, različitim mestima, različitim porodicama, s različitim sazrevanjem i školovanjem… Nobelovka koja je samo osnovnu i srednju školu završila „normalno”, a studije poljske književnosti i sociologije nije zbog „dominacije marksizma”, ostala bez solidnog znanja nekog od stranih jezika, što je kasnije predstavljalo ozbiljan problem u njenoj komunikaciji sa strancima, premda je njena poezija prevođena na pedesetak stranih jezika. S druge strane mlađa književnica rođena 70-ih godina, koja je tretirana kao feministkinja, ne navodi tačnu godinu svog rođenja. Doktoratom je završila studije u Poljskoj i Nemačkoj, znači zna strane jezike i koristi ih. Nije nevažna ni činjenica što je više godina radila na dokumentaciji najstravičnijih koncentracionih logora u Evropi. U kojima je pred sam kraj Drugog svetskog rata i pored uništavanja brojnog materijala o životu logoraša ipak ostalo veoma mnogo dokaza o krajnje neljudskom tretmanu ljudi uopšte. Srećući mnoge koji su preživeli taj monstruozni logor i dolazili da ga posećuju kao muzej. Sami ili sa svojim preživelim bližnjim. Kada sam pre desetak godina upoznala Agnješku Klos u Beogradu ispričala mi je kako se u nekadašnjem logoru, a danas muzeju čuvaju predmeti. Pred polazak u Beograd dobila je da se pozabavi obućom najmanje dece i kako se osećala premazujući je današnjom pastom za obuću, da bi bila sačuvana. Vraćajući se u mislima stalno pitanju koje je u to vreme postavljala: Da li je to dete živo i da li zna da se njegove cipele nalaze u najužasnijem muzeju sveta? U stanu Šimborske u kome je boravila mesec dana kao stipendiasta bilo je malo njenih kućnih predmeta, nameštaja, odeće, obuće. Šta je oblačila? Šta je od stvari imala u stanu? Kome ih je i zbog čega ostavila? Stopostotnu istinu saznavala je samo na osnovu knjiga koje je Vislava dobijala sa posvetom i fotografija nastalim u raznim prilikama. O njenoj usamljenosti i potrebi da praznike provodi sama, osobito pred kraj života, kada je odbijala pozive na večere s bliskim prijateljima od kojih je većina imala članove porodice raznih generacija, ne znaju se razlozi. Ona i njena sestra imale su brakove, ali ne i decu. Sa njima su se njihove porodice završavale. Sarađujući s piscima svoje biografije uvek je isticala detinjstvo, kada je imala oba roditelja do svoje trinaeste godine, kada je otac, koji joj je bio najbliži, umro. U šesnaestoj godini počela je da radi. Radila je sve vreme Drugog svetskog rata. Jer, Nemci su im oduzeli kuću i ona je sa majkom i sestrom rat provela u letnjoj kujni u dvorištu kuće. Kuću nisu povratile ni posle rata. Umesto Nemaca uselili su se zaslužni Poljaci. Sestra se udala i živela sa svojim mužem u dobijenom stanu. Majka i dalje u letnjoj kujni sama. Ona se takođe udala za kolegu pisca, sa kojim je stanovala u Domu pisaca u Krupnjičoj 22, u dvorišnom delu zgrade, u sobi veličine 3x3m, na spratu s jednim kupatilom i jednim klozetom, u prizemlju s menzom, isključivo s pravom na ručak. Ostalo su podmirivali bonovi i čekanje u redovima. Tokom večeri u tom prostoru odvijale su se književne večeri, pozorišne predstave, primani gostujući pisci iz drugih gradova. Kako je njen muž otkrivao i druge, mlađe pesnikinje, njihov brak se ugasio posle nepunih pet godina. Radila je kao sekretarica književnog časopisa Kulturni život. O tome ko će biti objavljivan i kada će šta biti štampano odlučivali su direktor i urednici. Njen zadatak bio je da mladim piscima piše pisma i obaveštava ih da njihovi prilozi neće biti objavljeni, ali na svoj jedinstven način bodreći ih da i dalje pišu. Posle mnogo godina i značajnih nagrada postala je urednik poezije u časopisu. Kratko, jer je časopis krajem 70-ih ukinut. Na sreću biva prevođena van zemlje. Posrećilo joj se i u privatnom životu. U veoma važnom odnosu je sa značajnim proznim piscem Kornelom Filipovičem, sa kojim će ostati do kraja njegovog života 1990, godine. Nisu se venčali, niti su stanovali zajedno. On je stanovao sa starom majkom i vodio računa o svojim sinovima iz dva prethodna braka. Pisao je prozu i scenarije za filmove, koje je režirao mlađi brat Tadeuša Ruževiča. Inače, završio je studije biologije. Biologijom nije se bavio naučno, ali je bio okrenut prirodi. Leti su vodili društveni život na poljskim rekama, koji je organizovao Filipovič. U njega se uključivala i Vislava. Kao i mnogi drugi pisci koristili su i Dom pisaca u Zakopanu, jednom od najznačajnijih turističkih centara Poljske. Posle njegove smrti Vislava provodi odmore u skromnim kućama svojih prijatelja van Krakova. Međutim, više biva čitana, čak i nagrađivana. 1996. godine krajnje neočekivano nagrađena Nobelovom nagradom. Koliko su joj one manje važne donosile radost, Nobelovu je smatrala „stokholmskom katastrofom”. Dva meseca pisala je zahvalnicu, koju će posle uručivanja Nobelove nagrade čitati. Na duže vreme nestajala je iz Krakova. Neki sumnjaju da je izvršila samoubistvo. Rešenje njenog problema nalazi njena prijateljica Teresa Valas, univerzitetski profesor, koja joj za sekretara pronalazi svog odličnog studenta i solidnog poznavaoca engleskog Mihala Rušineka, koji će ostati njen sekretar do kraja njenog života 2012. godine. Napisaće o njoj i knjigu naslovljenu sa Ništa obično, koja bi joj se sigurno dopala, s obzirom na duhovitost. Sa smehom i šalom radio je sve. Pisao i slao stotine pisama. Prepisivao na kompjuteru njene pesme i slao ih u časopise. Uglavnom odbijao je realizaciju njenih književnih večeri širom Poljske i sveta. Pomogao joj je da proda stari mali stan i kupi veći i da je u njega preseli. Da joj organizuje putovanja u par zemalja Evrope. Da brine o njenom zdravlju. Da se i njena sahrana obavi po njenoj želji, skromno. Da se osnuje Fondacija Vislava Šimborska. Kako da se koristi novac preostao od Nobelove nagrade? Da se osnuje Nagrada Vislava Šimborska za poeziju i za prozu koja se dodeljuje svake godine. Da njen stan koriste pisci koji tokom boravka u Krakovu ne mogu sebi da dopuste boravak u hotelu. Da se od njenog novca plaća kirija krakovskog Udruženja pisaca. Nije predviđala slavlja poput stogodišnjice rođenja. Zahvaljujući njenom sekretaru i ona se ove godine održava širom Poljske i u nizu drugih zemalja, čiji stanovnici su je zahvaljujući prevodima čitali i čitaće je, a mnogi kao Agnješka Klos pisaće svoju pesničku zbirku inspirisani njenom neponovljivom ličnošću.
Beograd, 2.5.2023
Książka dostępna tu:
https://allegro.pl/oferta/agnieszka-klos-cialo-poetyckie-poezja-polska-12506949050
.
.
